Sve za svakoga

(Napisano s brda s dola u nezdravom stanju)

Kada sam prije 8 godina počela da radim u firmi u kojoj I danas radim, davala sam sve od sebe. Nikada se nisam smatrala prematenom, pa sam odlučila da dam svoj maksimu. Bilo je trenutataka kada sam htjela da odustam, ostavim sve, nađem bolje, jer “niko ne vidi moj trud”. Onda su mi iznenada dali unapređenje, a zatim i da vodim tim.

Bila sam jako srećna, što svo moje zalaganje ipak nije prošlo neopaženo. Sa druge strane djevojka sa kojom sam se do tada družila je odjednom počela da me izbjegava, jer je postala moja podređena. I to je bila prva cjena koju sam platila. Lično ne smatram da je bila visoka, jer takve osobe i ne trebaju biti u našim životima, te koje ne mogu podjenjeti nečiji uspjeh (ne mislim da sam postala vrhovni vođa, ali za mene je i mala stepenica jako veliki korak).

Ipak, uspjeh, napredovanje i put ka vrhu, motivacija i inspiracija nisu ono o čemu želim da pišem. Želim da pišem o cijeni toga da budete nekome nadređeni, a u isto vrijeme da nekome odgovarate, o tome kako ne možete biti izvršitelj pravila i prijatelj.

Firma u kojoj radim je kao i svaka druga firma postavila određena pravila. Prije nepunih godinu ta pravila su se proširila i veoma su jasno napisana i dostavljena svim radnicima. Naravno od radnika se očekuje da ta pravila poštuju, jer poštuješ kuću u kojoj boraviš ili ruku koja te hrani ili nešto slično tome. Uvijek postoje oni koji ta pravila ne poštuju, i stavljaju sebe iznad njih, jer pravila su stvorena za sve druge. Problem nastaje što ne postoje sankcije, pa onda nastupi opšte poznato nepisano pravilo „kud svi tu i mali Mujo“, nakon čega nastupi stanje opšteg haosa. Onda idu opomene, pa se sve smiri i tako u krug.

Zbog takvog toka stvari, juče sam imala najgori dan na poslu ikada. Moj nagori dan na poslu nije bio kada me je klijent nazvao na telefon i izvikao se i spustio slušalicu. Najgori dan na poslu mi nije bio kada me je šef ukorio jedan jedini put, jer sam otišla na pauzu, a nisam dovršila posao. Moj najgodi dan na poslu je bio dan kada sam morala zbog pravila da vičem i budem gruba prema članovima tima, posebno prema meni najdražem članu tima. Morala sam da stavim pravila ispred kvaliteta rada. Neko je nažalost morao da izvuče i najdeblji kraj, iako taj neko obavlja odlično svoj posao. Mada kada sve pogledam sada, mislim da je meni bilo mnogo teže i gore nego njemu, jer meni lično ta pravila i nisu toliko bitna, ako posao ne kasni, i ako se kvalitetno obavlja.

Dok sam tamo stajala namrštena i iznosila sve greške koje prave, povišenim tonom, oni su u meni vidjeli vjerovatno nešto nalik vještici, a u meni se sve lomilo, samo sam čekala da izađem sjednem za svoj sto i pustim koju suzu u sebi. Kasnije sam ih pustila i kod kuće. Preplakala sam pola dana. Ni danas se ne osjećam najbolje. Da, smeta mi što imam ono o čemu dosta ljudi mašta. Često čujem, a vjerovatno i svi mi „Da sam ja šef, pokazao bi im gdje im je mjesto“ i nešto slično tome. Meni sa druge strane, svaki povišeni ton ili opminjanje nekoga unosi nemir i nervozu u život. Želim da mi kolege budu i prijatelji, a ovako smo jedan korak naprijed, a dva nazad. Teško mi je da podnesem činjenicu da me nakon juče svi gledaju kao autoritet, a ne kao osobu sa kojom su povremeno stajali i zezali se. Sa druge strane se pitam, ako sam im već prijatelj, zar ne trebaju iz poštovanja prema meni i našem prijateljstvu poštovati ta pravila, da neko ko je iznad mene, ne napravi meni problem.

I onda mi iznad glave stoje pitanja na koja ne mogu da nađem odgovor. Da li smijem da se izvinem osobama za koje mislim da sam odreagovala pregrubo, a da one to ne shvate kao da mogu da krše pravila? Ako se izvinem nakon što nekog opomenem, da li ću onda izgledati kao osoba kojoj povremeno pukne film, pa se smiri nakon nekog vremena? Da li mogu da budem nekome i nadređena i prijatelj, a da taj neko to ne zloupotrebljava? Kako svaki put kada ukorim nekoga da ne slomim sebe?

Kažu „Dajte čovjeku vlast i pokazaće vam svoje pravo lice“, a ja ni sama ne mogu u ovome da vidim svoje lice, jer sam u jednom ogledalu loša, a u drugom dobra. Jednostavno je, neki ljudi su stvoreni da rade, a drugi da ukoravaju i naređuju. I jednima i drugima teško pada posao ovih drugih. Ja očigledno spadam u ove prve. Neke stvari jednostavno ne idu zajedno, kao mačka i miš, kao trenerka i cipele, kao čokolada i kupus, kao ja i strogoća.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s